KADA SE SMEJEMO SOPSTVENIM SLABOSTIMA
Gradsko pozorište Jagodina
Prema motivima filma „Tok-tok“
Režija i adaptacija: Branislav Nedić
Igraju: Petar Mitić, Nenad Petrović, Olivera Konstantinović, Marija Debeljaković Stefanović, Violeta Pešić, Bojan Miloradović i Željko Lukić.
Predstava je premijerno izvedena početkom novembra 2024. godine, a svoj festivalski život nastavila je kroz brojna gostovanja. Zvanična stranica Kulturnog centra Jagodina potvrđuje istu glumačku postavu i autorski tim, dok je predstava tokom 2026. gostovala, između ostalog, u Kruševcu, Zaječaru i na programu „Takovske cveti“.
Postoji jedna naročito nezgodna stvar u dobroj komediji: ona nas najpre nasmeje, a onda, gotovo neprimetno, natera da se zapitamo zašto se zapravo smejemo.
Upravo na toj granici između smešnog i uznemirujuće prepoznatljivog nalazi se predstava „Ko je ovde lud?“ Gradskog pozorišta Jagodina, u režiji i adaptaciji Branislava Nedića. Predstava je nastala prema motivima španskog filma „Tok-tok“, ali njen scenski život nije tek pokušaj da se filmska priča prenese u pozorište. Ona je pre svega komedija o čoveku koji pokušava da kontroliše sopstveni život, dok mu se život neprestano izmiče kontroli.
Radnja je smeštena u čekaonicu ordinacije doktora Etkera. Nekoliko pacijenata, svaki sa sopstvenim opsesijama, prinudama i neobičnim ponašanjima, susreću se na mestu na kojem bi, paradoksalno, trebalo da pronađu rešenje za ono što ih čini drugačijima. Međutim, vrlo brzo postaje jasno da granica između „normalnih“ i „nenormalnih“ nije ni približno tako čvrsta kako bismo voleli da verujemo.
ČEKAONICA KAO MALA POZORNICA SAVREMENOG SVETA
Čekaonica doktora Etkera funkcioniše kao više od običnog scenografskog prostora. Ona postaje neka vrsta malog društvenog laboratorijuma u kojem su ljudi, lišeni svojih uobičajenih maski, primorani da budu zajedno.
Svako od njih nosi sopstveni ritual, sopstveni strah i sopstveni način da se zaštiti od sveta.
Jedan broji, drugi proverava, treći ne može da podnese određene reči ili postupke, neko je zarobljen potrebom za simetrijom, neko u sopstvenoj zavisnosti od tehnologije, a neko u potrebi za ljubavlju i potvrdom. Ono što na prvi pogled izgleda kao niz različitih komičnih karaktera postepeno počinje da liči na katalog savremenih ljudskih slabosti.
I tu Nedićeva adaptacija dobija svoju posebnu težinu.
Jer nije teško prepoznati čoveka koji ne može da spusti telefon. Nije teško prepoznati onoga koji stalno proverava da li je zaključao vrata. Onoga kome je važno da sve bude na svom mestu. Onoga koji se vraća istim mislima. Onoga koji se plaši da će izgubiti kontrolu.
Drugim rečima — nije teško prepoznati sebe.
HUMOR KOJI NE PONIŽAVA
Najveća opasnost ovakvog predloška bila bi da se psihološke teškoće junaka pretvore u puku karikaturu.
„Ko je ovde lud?“ uglavnom uspeva da izbegne tu zamku.
Smeh ovde ne dolazi samo iz neobičnosti likova, već iz sudara njihovih svetova. Kada se različite opsesije nađu u istom prostoru, nastaje gotovo savršena komična mašina. Jedan lik svojim ponašanjem izaziva drugog, drugi trećeg, a lanac reakcija proizvodi situacije koje postaju sve apsurdnije.
Ali iza tog apsurda ostaje nešto veoma ljudsko.
Ovi ljudi nisu predstavljeni kao „ludi“. Oni su predstavljeni kao ljudi koji pokušavaju da funkcionišu u svetu koji često i sam deluje potpuno neracionalno.
Zato je naslov predstave mnogo više od komičnog pitanja.
Ko je ovde lud?
Pacijent?
Lekar?
Društvo?
Ili možda svi mi pomalo?
ANSAMBL KAO KLJUČ PREDSTAVE
Predstava ovakvog tipa ne može da počiva na jednoj zvezdi. Njena snaga zavisi od ansambla, od sposobnosti glumaca da prihvate različitost karaktera i da istovremeno funkcionišu kao jedna precizna scenska celina.
U jagodinskoj postavci igraju Petar Mitić, Nenad Petrović, Olivera Konstantinović, Marija Debeljaković Stefanović, Violeta Pešić, Bojan Miloradović i Željko Lukić.
Ova podela nije samo formalni podatak. Rezultati koje su pojedini članovi ansambla ostvarili na festivalima pokazuju da je predstava od samog početka imala glumački potencijal koji je prepoznat i van Jagodine. Posebno se izdvaja Marija Debeljaković Stefanović, koja tumači Lili. Na 12. Republičkom pozorišnom festivalu „BranDam“ u Krnjevu osvojila je dve nagrade — za najbolju glumicu večeri i najbolju glavnu žensku ulogu. Njena uloga bila je nagrađivana i na drugim smotrama: na festivalu „Vitini dani“ dobila je nagradu za najbolju glumicu, na Festivalu glumaca amatera u Kučevu nagradu za glumačko ostvarenje večeri, dok je na Smotri „Željko Karan“ osvojila nagrade za glumicu večeri i najbolju žensku epizodnu ulogu. Na istom festivalu predstava „Ko je ovde lud?“ proglašena je najboljom.
Olivera Konstantinović, koja tumači Belu, na festivalu „BranDam“ osvojila je nagradu za najbolju žensku epizodnu ulogu. Za istu ulogu dobila je i priznanje za slikovito prikazani lik na 21. Amaterskim glumačkim svečanostima „Milivojev štap i šešir“ u Požarevcu. Nenad Petrović, u ulozi Stojana, na istoj manifestaciji dobio je repliku štapa za svoju ulogu, dok je Petar Mitić u Kučevu osvojio nagradu za glumca veterana.
Posebno je važno što njihovi likovi nisu samo zbir pojedinačnih gegova. Svaki karakter ima svoj ritam, svoj način reagovanja i svoju unutrašnju logiku. Kada se ti različiti ritmovi ukrste, nastaje ono što je za komediju najvažnije — scenski ritam koji ne dozvoljava predstavi da se zaustavi.
To zahteva disciplinu.
Komedija možda izgleda kao najlakši žanr jer izaziva smeh, ali upravo je suprotno. Tajming, reakcija, pauza, pogled, pokret i brzina replike moraju biti precizni. Jedan trenutak viška može da uništi geg; prerana reakcija može da mu oduzme efekat.
Jagodinski ansambl upravo kroz zajedničku igru pokazuje da komedija nije samo pitanje talenta za humor, već i pitanje scenske discipline.
BRANISLAV NEDIĆ: REŽIJA IZMEĐU KOMEDIJE I PREPOZNAVANJA
Nedić je kao reditelj i adaptator pred sobom imao težak zadatak: kako prevesti filmsku strukturu u pozorišni prostor, a pritom zadržati dinamiku i ne izgubiti ono što priču čini ljudskom.
Odgovor je pronašao u koncentraciji.
Umesto velikog sveta, imamo jednu prostoriju. Umesto mnoštva događaja, imamo nekoliko ljudi. Umesto spektakla, imamo ponašanje.
I upravo zato svaki detalj postaje važan.
Režija funkcioniše najbolje onda kada dopušta glumcima da iz svojih karaktera izvuku komiku, a da ih istovremeno ne gura u puko prenaglašavanje. Komika proizlazi iz situacije i karaktera, a ne samo iz želje da se publika po svaku cenu nasmeje.
To je važna razlika.
Jer postoji komedija koja želi samo aplauz i smeh — i postoji komedija koja se smehom bori protiv nečega.
„Ko je ovde lud?“ pripada ovoj drugoj grupi.
Odgovor je pronašao u koncentraciji. Umesto velikog sveta, imamo jednu prostoriju. Umesto mnoštva događaja, imamo nekoliko ljudi. Umesto spektakla, imamo ponašanje. I upravo zato svaki detalj postaje važan. Režija funkcioniše najbolje onda kada dopušta glumcima da iz svojih karaktera izvuku komiku, a da ih istovremeno ne gura u puko prenaglašavanje. Komika proizlazi iz situacije i karaktera, a ne samo iz želje da se publika po svaku cenu nasmeje. To je važna razlika. Jer postoji komedija koja želi samo aplauz i smeh — i postoji komedija koja se smehom bori protiv nečega. „Ko je ovde lud?“ pripada ovoj drugoj grupi.
OD FILMSKOG PREDLOŠKA DO DOMAĆE POZORNICE
Adaptacija španskog filma Tok-tok mogla je lako ostati samo lokalizovana verzija poznate priče. Međutim, tema koju predstava otvara univerzalna je.
Opsesije, strahovi, kompulzije, zavisnosti i potreba za kontrolom nisu španski, jagodinski ili srpski problem.
To je problem savremenog čoveka.
Posebno je zanimljiva činjenica da se među motivima pojavljuje i zavisnost od mobilnog telefona. Time predstava izlazi iz klasičnog okvira priče o neurozama i ulazi direktno u svakodnevicu publike.
Jer danas gotovo svako poznaje nekoga ko ne može da provede nekoliko minuta bez telefona.
Možda upravo zato predstava funkcioniše.
Ne govori o „njima“.
Govori o nama.
Opsesije, strahovi, kompulzije, zavisnosti i potreba za kontrolom nisu španski, jagodinski ili srpski problem. To je problem savremenog čoveka. Posebno je zanimljiva činjenica da se među motivima pojavljuje i zavisnost od mobilnog telefona. Time predstava izlazi iz klasičnog okvira priče o neurozama i ulazi direktno u svakodnevicu publike. Jer danas gotovo svako poznaje nekoga ko ne može da provede nekoliko minuta bez telefona. Možda upravo zato predstava funkcioniše. Ne govori o „njima“. Govori o nama.
KADA SE AMATERSKI TEATAR POKAŽE OZBILJNIM
Posebnu pažnju zaslužuje činjenica da predstavu izvodi Gradsko pozorište Jagodina, čija scena pripada amaterskom teatru.
To nije okolnost koju treba skrivati ili prećutkivati. Naprotiv.
Rezultati ansambla daju ovoj predstavi dodatnu težinu. Tri nagrade koje su Marija Debeljaković Stefanović i Olivera Konstantinović osvojile na festivalu „BranDam“, kao i druga pojedinačna priznanja članova ansambla, pokazuju da jagodinska predstava nije ostala samo u okvirima lokalnog kulturnog programa. Ona je postala festivalska predstava, a njeni glumci deo šireg prostora amaterskog pozorišta Srbije.
U vremenu u kojem se kvalitet često automatski vezuje za profesionalni status, „Ko je ovde lud?“ pokazuje koliko takva podela može biti varljiva.
Predstava je, između ostalog, igrana u čast nagrađenih na 51. „Danima komedije“ u Jagodini, a stručni osvrt objavljen u časopisu Scena posebno ju je izdvojio među ostvarenjima koja su ostavila dobar utisak.
Još značajnije, predstava je nastavila svoj život kroz gostovanja — od Bačke Palanke i Stare Pazove do Kruševca, Zaječara i međunarodnog pozorišnog susreta „Takovske cveti“.
To više nije samo lokalna predstava.
To je predstava koja je pronašla svoju publiku.
Rezultati ansambla daju ovoj predstavi dodatnu težinu. Tri nagrade koje su Marija Debeljaković Stefanović i Olivera Konstantinović osvojile na festivalu „BranDam“, kao i druga pojedinačna priznanja članova ansambla, pokazuju da jagodinska predstava nije ostala samo u okvirima lokalnog kulturnog programa. Ona je postala festivalska predstava, a njeni glumci deo šireg prostora amaterskog pozorišta Srbije. U vremenu u kojem se kvalitet često automatski vezuje za profesionalni status, „Ko je ovde lud?“ pokazuje koliko takva podela može biti varljiva. Predstava je, između ostalog, igrana u čast nagrađenih na 51. „Danima komedije“ u Jagodini, a stručni osvrt objavljen u časopisu Scena posebno ju je izdvojio među ostvarenjima koja su ostavila dobar utisak. Još značajnije, predstava je nastavila svoj život kroz gostovanja — od Bačke Palanke i Stare Pazove do Kruševca, Zaječara i međunarodnog pozorišnog susreta „Takovske cveti“. To više nije samo lokalna predstava. To je predstava koja je pronašla svoju publiku. I upravo zato njen put treba posmatrati i kroz nagrade i gostovanja. U Zaječaru je 2026. izvedena pred publikom Centra za kulturu u Kotlujevcu, a u najavi je posebno istaknuto da se predstava bavi zavisnošću, opsesijama i psihološkim iskliznućima čoveka modernog doba. U Čačku je bila deo programa „Leto u Atrijumu“, dok je u julu 2026. uvrštena i u program međunarodnog susreta „Takovske cveti“.
NAGRADE KAO POTVRDA GLUMAČKOG RADA
Nagrade, naravno, same po sebi nisu mera umetničke vrednosti predstave. Ali kada se ponavljaju na različitim festivalima i kada dolaze za različite aspekte glumačke igre, onda postaju važan pokazatelj kontinuiteta.
Kod „Ko je ovde lud?“ taj kontinuitet je naročito vidljiv u radu Marije Debeljaković Stefanović i Olivere Konstantinović. Njihova priznanja govore o dve različite vrste glumačkog kvaliteta: o sposobnosti da se izgradi nosivi karakter, ali i da se epizodna uloga učini upečatljivom i scenski prepoznatljivom. Uz priznanja Petroviću i Mitiću, dobija se slika ansambla koji nije oslonjen samo na jedan glumački centar, već funkcioniše kao kolektiv.
Kod „Ko je ovde lud?“ taj kontinuitet je naročito vidljiv u radu Marije Debeljaković Stefanović i Olivere Konstantinović. Njihova priznanja govore o dve različite vrste glumačkog kvaliteta: o sposobnosti da se izgradi nosivi karakter, ali i da se epizodna uloga učini upečatljivom i scenski prepoznatljivom. Uz priznanja Petroviću i Mitiću, dobija se slika ansambla koji nije oslonjen samo na jedan glumački centar, već funkcioniše kao kolektiv. To je možda i najvažnija osobina ove predstave. Njena komika ne nastaje iz jednog velikog glumačkog poteza, nego iz odnosa sedmoro ljudi koji moraju da slušaju jedni druge, da reaguju u pravom trenutku i da svoje karaktere drže u precizno određenom ritmu.
I ŠTA NA KRAJU OSTAJE?
Posle smeha ostaje pitanje.
Ne ono početno, jednostavno pitanje iz naslova, već mnogo neprijatnije:
Koliko smo zapravo daleko od ljudi kojima se smejemo?
Možda je svako od nas ponešto od njih.
Ne ono početno, jednostavno pitanje iz naslova, već mnogo neprijatnije: Koliko smo zapravo daleko od ljudi kojima se smejemo? Možda je svako od nas ponešto od njih. Imamo svoje rituale. Svoje strahove. Svoje male kompulzije. Svoje načine da kontrolišemo ono što se kontrolisati ne može. Svoje telefone, brojanja, proveravanja, ponavljanja, ljubavi i strahove. Zato je „Ko je ovde lud?“ više od komedije o neobičnim pacijentima u čekaonici. To je komedija o potrebi čoveka da bude normalan u svetu koji je sve manje normalan. I možda je upravo zato najtačniji odgovor na pitanje iz naslova — niko nije potpuno lud, ali niko nije ni sasvim normalan. U tome je i najveća vrednost predstave Branislava Nedića. Ona nas prvo nasmeje tuđim slabostima. A onda, gotovo neprimetno, pred nas postavi ogledalo. I tada smeh postaje malo drugačiji. Jer shvatimo da je jedan od pacijenata možda upravo — onaj koji sedi u publici.
